staro telo ne peva

staro telo ne peva

ređaju se samo:

bezbojno sintaksičko kamenje

sklerotične reči

bezvučni suglasnici

staro telo ne peva

ono izbacuje škripave i ravne redove proze

Porodični dnevnik

 Preskačem prve rečenice. Ostaju neizgovorene, ali su tu, naravno. Trivijalne, beznačajne. Zato ih prećutim. Ipak, nisam naučila kako da se ne pojave, da ne postoje, tako... beznačajne. Pitala me je: „Čime se ti baviš?“ Nisam umela da odgovorim. Kao da me je pitala ko sam.

Moj suprug me voli onoliko koliko mu dozvoljavam. Čudno je to zvati ga suprugom, to nije njegov identitet.

Kako sam provela dan? Ponekad to pitanje i ne postavim, samo žurno skliznem u nesvesno.

Marta me je pitala od čega je napravljeno sunce.

Zbunjena je kada se ljudi ponašaju loše. A ljudi su prosto takvi. To mora znati.

Kako sam provela dan? Kao da se pitam ko sam.

Paučina u uglu. Videla sam je još pre nekoliko dana. Hoću li je sutra skinuti? Skrećem pogled. Majka domaćica je primarno zanimanje sve dok žene ne postanu nemajke. Nemajke se diče svojom surovošću. Hladne su i moderne.

Želim još dece, ali nemam gde da ih stavim.

Potiskujem sećanja iz detinjstva. Ne, molim vas! Ne želim kolačić uz čaj!

Savest izjeda stalno. Mora da sam nešto gadno skrivila.

Ne znam šta da odgovorim. Kao da me je pitala ko sam.

Ljudi su ubice. Ona to mora znati.

On spava na ivici kreveta. Posvećeno.

Ne zna da ga volim. Ne razume. Za mene su odgovorni neki drugi i nešto drugo. Ne sećam se ni ko ni šta.

         Zašto se neko jasnije seća svog detinjstva?

Možda on nije imao razloga da zaboravi.

Kako sam provela dan? Kao da se pitam ko sam.

Treba živeti.

Treba živeti svaki dan.

Marina

   je dugo  posmatrala kako kiša ujednačeno i dosadno udara u brojne barice kraj trotoara, nečujno. 

 Po prozoru: tip, tap, tap tap... u melanholičnom ritmu.

 Danima nije izašla iz malog stana, a nije imala ni kuda da ode. Ili je to samo bio nedostatak volje? Ne, zaista, činilo joj se da nema kuda. A nije volela ni ovaj prostor u kome se osećala tako neudobno i prolazno. Takođe se pitala da li je ta teskoba možda unutrašnje prirode, jer ipak, živela je i u manjim stanovima... Osećala se kao u čekaonici jer, živela je u čekaonici. Čekala je. Marina tu nije mogla ništa.  Ona dobro poznaje sebe. Neće ni danas nikuda izaći iako to želi.  Možda samo da kupi hleb. Ili će, umesto toga, ipak skuvati  makarone.

Kiša danima dobuje. Vratila se u krevet i nastavila sa čitanjem .... 
Kiša je prestala, pa su se drveće i zgrade cedili bezvoljno. 

U knjizi koju je čitala, mladić je uzbuđeno čekao devojku koja će nakon svih prepreka, najzad postati njegova verenica. Silina njegove strasti jača je od svega. Marina se pitala kako će oni živeti nakon petnaest godina. Šta će biti kada se te strasi istroše, kada se ogole jedno pred drugim, očoveče, ostare. Mrzela je ovakve knjige i ljutila se na sebe što je utrošila vreme na ovakvu banalnost.

 Ipak, ostala je u krevetu posmatrajući kako kapljice klizeći nestaju s prozora...

...jer kiša je prestala da pada. 
 Postoji li kiša koja ne pada? Mora li se to svaki put naglasiti. To da kiša pada. Napolju pada kiša. Kakva besmislena rečenica.
 Kao i: Sija sunce...

 O, kako bi sada volela da sija na suncu.

TELO TAMA TABU - Lidija Lagrini

Neuhvatljiva Li objavila je svoj prvi roman naslovljen „TELO TAMA TABU“. Izuzetnu zbirku kratkih priča „Kaleidoskop“ potpisala je kao Lidija Novaković, a kao koautor Li Novak učestvovala je u pisanju multiromana „Tragom 41“. Njene kratke priče možete čitati u raznim književnim časopisima.

Roman TELO TAMA TABU čine fragmenti i fotografije.

U središtu je život junakinje Une, unutrašnji život devojke koja intenzivno živi, voli i razmišlja. Radnja u klasičnom smislu i ne postoji. Kratki lirski delovi otkrivaju njena razmišljanja, sećanja i osećanja, ljubavne i erotske momente, te se nenametljivo, mozaički, otkriva priča o Uni. Roman je svojevrsno intimno razotkrivanje u fragmentima.

Izražena čulnost Unina je predavanje nečemu što bismo mogli nazvati self-love. Najzdravija ljubav je samo-ljubav i iskrena interakcija sa drugim bićem. Ona voli, uživa, nesputano živi, jer ljubav je sloboda. A tu slobodu osuđuje i zabranjuje okolina. Ovaj roman je roman pobune i slobode. Unina čulnost je okretanje ka sebi, pobuna protiv okruženja koje nas stalno odvlači od sopstva, od života, od suštine. Roman je pobuna protiv sputavanja, ograničavanja, nametnute griže savesti, okova i uskraćenosti. Una odbija da bude mediokritet, odbija da živi u kavezu, odbija da bude vezana. Ona svojim stilom života jasno pokazuje svoju osvešćenost. U sredini u kojoj živi oseća nedostatak slobode, radosti, nedostatak života, te je rešena da sama uzme ono što joj je uskraćeno, pokazujući svojim postupcima srednji prst sredini i društvu.

U romanu su izraženi stavovi junakinje vezani za političko-društvene teme, laž porodične i bračne institucije, učmalost i siromaštvo međuljudskih odnosa. Važan deo u  knjizi zauzimju razmišljanja o porodici. Una se buni protiv gluposti, neznanja, uspavanosti, lažnih i pogrešnih mitova i „ideala“.

Junakinja hrabro i odlučno živi. Pored nekoliko muškaraca sa kojima ostvaruje intimnu vezu, Una se ne boji da prihvati samoću. Ponekad tešku i nepodnošljivu, ali postojeću  i neizbežnu. Ona od nje ne beži, već je prihvata kao što prihvata i svoju nesigurnost i tugu. Iskrenost prožima svaki detalj knjige i to je ono što snažno privlači čitaoca.

Citati:

*

„Setila se Čoveka sa srebrnim bradavicama u Zemunu. Spavao je apolonskim postalkoholnim snom, dok su mu se šare sa prekrivača ocrtavale na dupetu.“

 *

„Živeći u Srbiji, osećala je veliku SLOBODU. Slobodu ničega. Slobodu neimanja, slobodu siromaštva, slobodu odsustva izbora i prilika.“

*

„Sumnjala je u sve. U ljubav najpre. Potom u porodicu, u smisao, u razlog za bilo šta. Budila se sa takvim mislima i tonula u dubine modernog sveta.“

*

„Razgovori porodice su se katkad čuli kao vriskovi porodice, ili šuštanje porodice, ili kričanje porodice. Razgovori koji su se samo pravili da su razgovori.“

*

Ne spavam!

Ne spavam.

Uđi slobodno

Nisam budna.

Odjekuju koraci praznog sna.

Nepomična zavesa je nepomična

Sve dok je oluja ne razigra

(nadam joj se,

priželjkujem)

Iz mašine nečujno izlaze prazne trake sna

Jer - mašina je prazna.

*

odmori se sada malo

dok spavaš pozajmiću tvoj lik

odmori se od sebe malo

a ja ću tebi dati ovaj moj

stari 

istrošeni

ili neki novi

ako želiš

treći

nepostojeći

Malo ja - malo ti

Travestija je igra sjajna

Pina - Wim Wenders

Ovaj dokumentarni film Venders je počeo da radi zajedno sa Pinom 2009. godine. Nakon njene iznenadne smrti, nastavio je rad na filmu i premijerno ga prikazao na 61. Berlinalu.

 

Samo nekoliko reči o Pini izgovaraju pripadnici njenog teatra iz Vupertala. Sve ostalo je igra i samo igra. Imamo priliku da vidimo delove njenih najvažnijih koreografija koje ansambl izvodi na sceni, ali i na raznim mestima po gradu i prirodi. Ovaj omaž Pini Bauš najjasnije prikazuje revolucionarnu i veličanstvenu umetnicu, čije su koreografije izmenile i obeležile savremeni ples i performans. 

 Snažno iskazivanje osećanja ne ostavlja nikoga ravnodušnim. 3D tehnologija je pokušaj da se približi i dočara doživljaj  plesnog  teatra, pokušaj s obzirom na to da su živa tela nezamenljiva i ništa ih u budućnosti ne može zameniti.

“Dance, dance… otherwise we are lost.”

                                                                                

„Sve će biti u redu” – prodajna Izložba fotografija humanitarnog karaktera, autora Kristine Račić

          Ono što znam o autorki ove izložbe nije mnogo, ali je dovoljno.  Kristina Račić je mlada likovna umetnica koja se poslednjih nekoliko godina uspešno bavi fotografijom.  A upravo te fotografije najživlje govore o njoj, jer da biste upoznali umetnika, ne morate čak ni da razgovarate sa njim, dovoljno je da se udubite u njegovo delo.  Tako nam njeno delo govori o tome da je  ona izuzetno talentovana pored toga što je akademski obrazovana umetnica jedinstvenog senzibiliteta. Ima oko za detalj i celinu, oko za priču i melodiju, što sve čini dobru fotografiju. One iskazuju njena raznolika osećanja,  u rasponu od jednostavnih zadovoljstava do melanholije; izražavaju njene stavove o svetu, društvu  i umetnosti.  Ono što bih izdvojila kao ključno i zajedničko za njene fotografije jeste izrazito lični, subjektivni doživljaj stvarnosti.  One nisu ni objektivna niti realistička slika sveta, već pre romantičarski odraz umetnikovog emotivnog stanja. S umetnika se doživljaj prenosi na prirodu, a sa prirode na sliku. Stoga su najčešći melanholično obojeni pejzaži i scene u kojima dominiraju osećanja sete, usamljenosti, nostalgije  kao proizvod upravo tog snažnog, emotivnog doživljaja stvarnosti i okruženja.

             Kristina Račić je učestvovala na velikom broju  kolektivnih, a ovo joj je treća samostalna izložba pod nazivom “Sve će biti u redu”. Bez ovoga “sve će biti u redu” koliko god da lažno zvuči, sadašnjost ni najmanje ne bi  bila u redu.  Budućnost je uvek daleko od nas i nije toliko važna ona sama koliko naša predstava o njoj. Stoga nam je ova nada neophodana za sadašnji trenutak i uspešnu borbu.

             Sve će biti u redu onda kada svaki pojedinac obrati pažnju na dete, jer ono ne bi smelo da pati. Čovečanstvo zavisi od dece, a deca zavise od nas. U tom smislu, 05. juna u baru Dalmatinska tri otvorena je prodajna izložba  fotografija humanitarnog karaktera koja će trajati mesec dana.  Pozivam sve one koji mogu da spoje lepo s korisnim, da kupe neku od fotografija i doniraju navac Udruženju roditelja dece obolele od raka. U prodaji su i mali formati fotografija u vidu razglednica.


Fotografije Kristine Račić možete videti ovde: http://www.flickr.com/photos/nikonkaoja/.

Hiroshi Teshigahara

                 Kada sam bila prinuđena da se zaposlim u Kompaniji, ponovo sam počela da čitam pisce kao što su Kafka, Sartr, Jonesko, Beket, Kami i ostale koji su opisivali moju sudbinu, sudbinu neslobodnog čoveka, podeljenog čoveka, čoveka Sizifa. Japanski umetnik Hiroshi Teshigahara savršeno se uklopio u ovu družinu. On šezdesetih godina dvadesetog veka stvara pomalo neobične, izuzetno dobre filmove među kojima se ističu oni koje je radio prema romanima i adaptacijama pisca Kobo Abe. Ovoj kolaboraciji se priključuje i Tory Takemisy čija se muzika često ističe kao veoma značajan deo Teshigaharinih filmova.

Prvi igrani film Pitfall  (Otoshiana, 1962) govori  o nerazjašnjenom ubistvu siromašnog odbeglog rudara nadomak napuštenog rudnika. Njegov duh napušta telo da bi neumorno trčao za odgovorima. Posmatra svađe i ubistva dvojice vođa rudarskog sindikata, čime je  u priču uvedena socijalna tematika gladnih i eksploatisanih rudara. Napušteni grad vrvi od mrtvih koji nastavljaju da obavljaju svoje svakodnevne poslove. Ubica, čovek u belom odelu, mirno i staloženo nastavlja svoj posao. On na kraju ostavlja za sobom mrtve govoreći da je sve urađeno veoma precizno…. U filmu su postavljena  mnoga pitanja, na koja na žalost nismo dobili odgovore. Ni mi, ni junaci. Čovek u belom odelu odlazi dok za njim ubijeni uzaludno vape za odgovorom.

Najpoznatiji film Woman in the Dunes (Suna no onna,1964) je alegorija neslobodnog života u društvu. Film kafkijanske atmosfere, psihodeličan I peščan. Neobična, bezizlazna situacija u kojoj se glavni lik nalazi postaje jedini način opstanka. Junak se u početku bori i pokušava da pobegne. Ne može da razume ženu koja mirno podnoseći svoju sudbinu svake noći utovaruje pesak kako ne bi bila živa zakopana. Prolazi kroz sve faze odrastanja:  ljutnju, borbu, očaj, da bi na kraju prihvatio svoju sudbinu i nastavio da zivi neizbežnim, sizifovskim životom. Ako ne sakuplja pesak biže živ zatrpan, ako ga sakuplja biće živ. Ovakav život je nametnut protivno junakovoj volji, ali postaje jedini život na koji se treba navići i koji treba živeti. Tu i nema nekog izbora. Opštem utisku filma doprinose scene prepune peska koji se kreće, napada, curi, uvlači se svuda i guši. Preteći nadolazi neprekidno. Pesak simboliše društvo u kome živimo, večnost i sudbinu koja nas guta.

 Face of Another (Tanin no kao, 1966) obrađuje motiv lica i naličja, razliku i vezu između lica i ličnosti, spoljašnjeg i unutrašnjeg, između ja i ne ja. Junak filma nema lice. Izgorelo je u tragičnoj nesreći. Takvo stanje prouzrokuje specifično ponašanje  i nepodnošljiv život sa njim.  Pruža mu se mogućnost da dobije lice, ali tuđe, zapravo masku. Maska, promena lica i identiteta prema rečima lekara u filmu može prouzrokovati promenu ličnosti i ponašanja kao i pojavu nemorala, jer sa tuđim identitetom možemo ćiniti sve ono što nam moral i etika ne dozvoljavaju. To zapravo ne činimo mi, već neko drugi. Takodje znamo da nećemo za to odgovarati, jer ta osoba ne postoji, pa ako nestane mogućnost kažnjavanja koja kontroliše ponašanje, nestaće i kočnice, nestaće i granice.

                  I tako nastavljam da svakodnevno ustajem u isto vreme, idem na posao, vraćam se sa posla i opet idem na posao, dvoumeći se povremeno predveče između konformizma i pobune, da bih se izjutra ponovo prihvatila lopate za pesak.

Vladimir

       Vladimira je najednom obuzela drhtavica i mučnina, i ništa više nije čuo sem lupanja svog srca koje mu se popelo u glavu, u glavu koja će eksplodirati. Jadni Vladimir. Izgubio je kontrolu, a morao se odbraniti! Odbraniti ili umreti! Pa je osetio ogromnu snagu i pobedio to hladno plavo što ga proganja. Užasno hladno. Video je samo te strašne plave oči i nemi vrisak i trčao trčao, sve dok nije uleteo u svoj krevet. Onda je dugo dugo spavao. Ništa nije sanjao. Kada se probudio namestio je krevet, pristavio čajnik, dugo pišao zureći u fotografiju leptira kojom je prekrio odvratnu mrlju na zidu. Zatim je pažljivo servirao doručak, kao što ga je majka naučila, i seo  da doručkuje. Majka, majka, nije mogao da prestane da misli na majku.  Stalno je bila tu, pred očima, stalno ga je posmatrala. S mukom je podnosio neobjašnjivi osećaj krivice, na koji se donekle i navikao. Proći će, znao je da će proći...u nekom momentu.

                                                                                                                             A ja, ja ne znam ni ko je Vladimir. Kako bih i mogla znati. Vraćala sam se kući iz druge smene i razmišljala o tome šta sve treba da kupim za večeru. Deca me sigurno željno iščekuju. Ipak sam želela da malo prošetam ulicama, jer sam uživala u samoći, a veče je bilo toplo, divno i meni je odlično stajala nova plava haljina. A onda su se preda mnom pojavile te divlje nepoznate oči i meni je od straha utrnulo celo telo.  Sećam se strašnog nemog vriska, toplog stomaka i sećam se kako plavo lagano postaje lila, malo tamna ali predivna lila, kao cveće u bašti moje majke.

Alisa u sivom balonu

* odlomak*

Nisam čak ni pospana,

A eno me na kauču – spavam. (po vas dan)

Sivi se baloni s mukom i nesigurno uzdižu.

Drhteći prozeblo.

U jednom od njih sam ja.

Tumaram praznim hodnicima osnovne škole.

Iza odškrinutih vrata viri jezičak svetlosti.

Otvorim usta sobe i uđem.

Moja mala drugarica važno sedi u prvoj klupi.

Lepa je  i pametna, pa joj se divim, divim.

Studenti u strahu gutaju svoje poštovanje

I nečujno se dave. Gutaju se, dave se, dave.

Profesor mi kaže:

„Ako misliš - padaš na dno bunara, zato požuri, ne čujem te, požuri, čeka me debelo društvo u kafani!“

Moja mala drugarica odlazi kući bez mene.

Iza odškrinutih vrata pevuši žuta svetlost.

Ja se smanjim i uđem.

Tu mi jesenje lišće šušti pod nogama.

Nisam još uvek stara, ne! Nisam!

Rođena sam kao starac.

Majka je iz sebe s mukom istisnula smežurano lice starca i iznenadila se.

Okrenula je glavu : „ Kako se voli nešto toliko ružno? Ružno i staro...“

Beba- starac nije znala šta će sa sobom, pa je čekala.

Čekala i spavala, kao i svaka beba.

U sivom balonu koji se bez vetra njiše po trotoaru beba starac pripoveda.

Ona voli da priča priče svojim mladim roditeljima koji je zbunjeno gledaju:

„ Kakva je sad to priča? O kakvoj ljubavi ti govoriš? O kakvoj budućnosti – znak pitanja. Pa ti si na kraju. Početak je kraj. Ti spavaš na kraju početka...“

„Nije istina!“ odgovaram ja smelo. „Balon nije okrugao i ume da leti. Balon ima pupak...“

Istina je. Balon ima pupak.

Ali, balon nije sačekao zeleno na semaforu.

Autobus ga je odneo.

Ja se čvrsto uhvatim za dršku u autobusu.

Sidjem na sledećoj stanici i odem kuci.

.....

JESENJA SONATA, Ingmar Bergman

Nisam gledala ovaj film. Kako mi je to promaklo, ne znam, jer sam zaista veliki ljubitelj filmova ovog veličanstvenog stvaraoca. A onda... u tužnoj, siromašnoj biblioteci u mome kraju „Jesenja sonata“ nakrivljeno stoji na vrhu police između nekolicine knjiga švedske književnosti. Nakrivljene pridržavaju jedna drugu da ih ne obori prazan prostor.

Zatim čitavo po podne provodim uživajući u Bergmanovoj „Jesenjoj sonati“. Iako je moja vizualizacija teksta sasvim drugačija od filma (koji ću naknadno i pogledati), ne mogu sprečiti da u  mašti Liv Ulman preuzme ulogu Eve. Film je, naravno, izvanredan. Vremenski skokovi u važne momente prošlosti su oživljena sećanja, večita, neprolazna sećanja. Ali, imala sam nameru da govorim o knjizi.

 Ovaj dramski tekst, gotovo bez didaskalija, tako je spretno i majstorski napisan da se može izvoditi bilo gde:  u siromašnom pozorištu, letnjoj bašti ili na filmu, jer snaga priče i umetničkog efekta leži baš u reči. Dijalozi ovde čine sve: prikazuju radnju, otkrivaju ljudske osobine i njihove odnose, zadiru u neprolaznu prošlost i osećanja... Poučen naturalističkom dramom slavnog Strindberga, situacija je data u sadašnjosti, a tek razgovori među likovima otkrivaju pozadinu i čitavu istoriju odnosa i događaja koji su doveli do trenutnog stanja. Tu moć dramskog dijaloga naslediće i jedan  mlađi filmski stvaralac. Lars Von Trir takođe zna da su ovakvi dijalozi osnova dobrog filma koji je dalje njihova nadgradnja i dodavanje mnoštva vizelno-glasovnih dimenzija (čiji značaj nikako ne želim da umanjim).

         

          Dati trenutak, kratak isečak iz vremena otvara provaliju sećanja i osećanja, pa odatle,  kroz afektivne reči kuljaju potisnuti demoni  koji neumoljivo proganjaju. Hladna egocentična majka Šarlota je svojim bićem i postupcima upropastila ličnosti i živote  ćerki. Evina nesigurnost i duboga nesreća proizvod su odnosa sa majkom, koja nikada nije imala vremena za svoju decu, a onda kada im je posvećivala po koji trenutak to je za njih bilo još pogubnije. U zabludi da pomaže svojoj deci od njih je napravila emotivne bogalje, ulila im nesigurnost, razdvajala od ljubavnika, a Evi uz to uskratila mogućnost za ljubavnom srećom i rađanjem. Ali stvari ipak nisu tako jednostavne. Šarlota nije samo loša majka. Ona je žena koja pati. Fasada glamuroznog života i uspeha krije osobu koja za sebe kaže : „ja ne živim, nikada nisam ni rođena, tek sam istisnuta iz tijela svoje majke, ona se mučila i uskoro usmjerila samo prema ocu, ja ne postojim.“ I to je ta vrpca koja spaja generacije majki i ćerki, ta neprekinuta vrpca. Svi su krivi i svi su nedužni i bespomoćni.

          Bergman je zaista majstor koji kroz dijalog veoma jasno i precizno zadire u psihologiju likova i njihovih odnosa. On prikazuje momenat kada se osećanja više ne mogu potiskivati, kada likove obuzima slabost pa ih nadjačaju njihovi unutrašnji demoni. A nakon pucanja membrane i izlivanja mržnje koja se tako dugo krije, stvari se vraćaju u svoju normalu. Sve se nastavlja tamo gde je i stalo, i ljudi nastavljaju da životare onako kako jedino znaju, jer stvari su nepopravljive i mi ne možemo naći ni sreću ni zadovoljstvo samo zato što to želimo. Nemamo na to prava, jer nemamo snage ni veštine. Naši demoni se rađaju onda kada smo isuviše mali i nejaki da se borimo i protivimo, a kada steknemo snagu i zrelost onda je za borbu kasno...   

danas si, mama, zaboravila da me spakuješ

i ja sam čitavog dana plakala

zgužvana, sama, zbunjena 

bez granica

Da li je Petar Petrović umro na tuđ dan?

 

         Petar je najpre pogledao levo, zatim desno, pa ponovo levo, a onda je oprezno, ali žurno zakoračio i dalje naizmenično gledajući u oba smera kolovoza. Čitavo jutro ga je proganjala nekakva nejasna ali uporna slutnja. Nije mogao ni da doručkuje. Stomak mu se skupio, zgrčio, a grlo osušilo i zatvorilo.Ne zna ni sam šta ga to toliko pritiska. Na poslu je sve u redu, koliko posao može biti sređen. Kod kuće takođe. Bez nekih promena i neuobičajenih problema. Ali, imao je to čudno ubeđenje da poseduje nekakvu jaku intuiciju, sposobnost da oseti nemile događaje. Eto, onda kada je njegova žena ostala bez posla, znao je to unapred, i rekao joj je da će se nešto tako dogoditi, ali ona ga nije slušala. Pa onda kada im je najstariji sin slomio nogu na onoj kamenitoj plaži. Nije bilo vajde to što ih je opominjao i govorio. Bilo je u njegovom životu mnogo takvih primera, samo se pitao kako to da ne oseća dobre stvari koje dolaze. Kao da je bio kodiran samo  za one loše. Mada kada se sve sabere, dobre stvari ga nikada nisu strefile iznenada, sve su bile planirane i pripremane. Škola, zaposlenje, deca, njihovi uspesi u školi, letovanja... Zaista se ne seća da ga je nešto lepo strefilo iznenada, a ove loše, ponekad kao pljusak.

       Dok pažljivo gazi po belim prugama gradske zebre, oseća da mu je telo sve teže, kao da mu neko sedi na leđima. Sve se više povijao pod teretom zle slutnje. Inače visok i veoma mršav uvek je bio pomalo povijen, možda zbog navike da se savija ka ljudima.

       U trenutku kada je spustio nogu na trotoar Petar se odjednom osetio bezbednije, iako ga je mračna slutnja još uvek mučila.

      Šta se dalje dogodilo sa gospodinom Petrom Petrovićem odlučite sami:

a) Petra je udario automobil koji je neverovatnom brzinom izleteo iz naspramne ulice uletevši u raskrsnicu pod oštrim uglom (zbog čega se njegova slutnja pokazala istinskom, ali opreznost zaludnom).

b) Petra nije udario automobil tada, već ga je  ovakav kraj zadesio na sasvim bezbednom mestu trotoara dok je razgledao izlog sa stereo uređajima (zbog čega se njegova slutnja pokaza kao ispravna, a prevelika opreznost na kolovozu kao uzaludna i nedovoljna).

c) Petra je tog dana udarila kap dok je sasvim opušten i rastresen od dnevne brige gledao svoj omiljeni kviz (zbog čega su se i slutnja i opreznost pokazale kao uzaludne).

d) Petru se tog dana, a i narednih nije dogodilo ništa, jer je zla slutnja samo proizvod njegove pomalo paranoične ličnosti. 

Uostalom,  može li bilo ko umreti na tuđ dan?

bubice