Marina

   je dugo  posmatrala kako kiša ujednačeno i dosadno udara u brojne barice kraj trotoara, nečujno. 

 Po prozoru: tip, tap, tap tap... u melanholičnom ritmu.

 Danima nije izašla iz malog stana, a nije imala ni kuda da ode. Ili je to samo bio nedostatak volje? Ne, zaista, činilo joj se da nema kuda. A nije volela ni ovaj prostor u kome se osećala tako neudobno i prolazno. Takođe se pitala da li je ta teskoba možda unutrašnje prirode, jer ipak, živela je i u manjim stanovima... Osećala se kao u čekaonici jer, živela je u čekaonici. Čekala je. Marina tu nije mogla ništa.  Ona dobro poznaje sebe. Neće ni danas nikuda izaći iako to želi.  Možda samo da kupi hleb. Ili će, umesto toga, ipak skuvati  makarone.

Kiša danima dobuje. Vratila se u krevet i nastavila sa čitanjem .... 
Kiša je prestala, pa su se drveće i zgrade cedili bezvoljno. 

U knjizi koju je čitala, mladić je uzbuđeno čekao devojku koja će nakon svih prepreka, najzad postati njegova verenica. Silina njegove strasti jača je od svega. Marina se pitala kako će oni živeti nakon petnaest godina. Šta će biti kada se te strasi istroše, kada se ogole jedno pred drugim, očoveče, ostare. Mrzela je ovakve knjige i ljutila se na sebe što je utrošila vreme na ovakvu banalnost.

 Ipak, ostala je u krevetu posmatrajući kako kapljice klizeći nestaju s prozora...

...jer kiša je prestala da pada. 
 Postoji li kiša koja ne pada? Mora li se to svaki put naglasiti. To da kiša pada. Napolju pada kiša. Kakva besmislena rečenica.
 Kao i: Sija sunce...

 O, kako bi sada volela da sija na suncu.