Papirne lutke

I lutke rađaju decu.

Lutke uglavnom rađaju bebe,

male, slatke, okrugle bebe.

Bebe su žive, sve dok ne odrastu.

Sve dok i same ne postanu lutke.

Papirne lutke rađaju bebe.

Šetaju ih ulicama
nose ih na lančićima

i čuvaju u kutijama,
malim slatkim koferima.

A bebe se ritaju

nemoćnim nožicama,

bune se i viču,

pevaju i viču,

žive su pa viču!

Ali im to mame sa osmehom brane.

Kažiprstom prete i osmehom brane.

Sve dok bebe ne ućute.

Sve dok i same ne postanu lutke.

I lutke radjaju decu.

Lutke uglavnom radjaju bebe,

male, slatke, okrugle bebe.

Bebe su žive, sve dok ne odrastu.

Sve dok i same ne postanu lutke.

Upozorenje svim živim roditeljima!

Papirne lutke jesu od papira,

ali je taj papir jači i od kamena.

Jer strašne mogu biti lutke

kada ih je ovako puno,

kada ih je ovoliko mnogo!

Naoružajte se oštrim makazama kad krenete u šetnju!

Dvoje (iz ciklusa "Fotografske priče")

Gospodin u dugom kaputu sagnuo se po kamen. Jezero je hladno. Kamenu to ne smeta, on će izazvati reakciju vode. Kada ga gospodin baci.

Gospođi vidimo samo leđa, jer gleda u tamno zelenilo s druge strane vode. Ne vide se ni ruke, jer ih je prekrstila čvrsto se držeći za kaput. Da ne padne.

Ne vidim im lica. Samo pokret. Sagnuće i posmatranje.

Čini mi se da je nepovratno izrečeno ono što se dugo potiskivalo. Ali bez očekivanog olakšanja. Čak se neka nova težina pojavila. Neko umreće nade u mogućnost povratka. Jer, neizmerno žele da bude kao pre. Ono pre uvek je podnošljivije. Zato su dugo u nadi negovali prošlost.

        Sada ona oseća još veću težinu, legla bi na hladno kamenje, ali ne može, jer ne radi se tako.  Sada je on ljut, strašno ljut, najradije bi polomio sva stabla.... ali ne radi se tako...

A možda me slika samo vara jer gledam iz sebe. Možda ovaj stari par uživa u tišini jezera, jedne prijatne prohladne jesenje večeri, bez neželjene obaveze da se govori bilo šta.

*

Dete je zaspalo.

Malo reči, malo misli, malo sebe.

Kratka forma jer nemam vremena. Nemam vremena. 

Pisanje je brzo. Ali pisac je spor. Pisac je nepokretan.                      Povremeno trepne. Pisac je nepokretan.

Samo malo, da se stvori lažna predstava, da nije sve uzalud...          Onda dan nije prošao uzalud. A prošao je. Uzalud...

-  Mama, šta znači uzalud?

VILIJAM KARLOS VILIJAMS (1883 - 1963 )

Za Vilijamsa je rečeno da je najznačajniji književnik - doktor posle Čehova. Lekar koji je živeo konvencionalnim porodičnim životom u predgrađu i istovremeno pisao inovativnu i eksperimentalnu poeziju. Moderni američki pesnik kojeg je T.S.Eliot u potpunosti i nepravedno zasenio, a koji je američkoj poeziji dao nešto sasvim drugačije i svojim stvaralaštvom uticao na bit generaciju, Njujoršku školu i mnoge književne pokrete koji su se javljali posle pedesetih.

Vilijams je bio inovator u poeziji čija su eksperimentisanja u funkciji pronalaženja novih ideja, novih pesničkih slika i jezika. On, zapravo teži da stvara novu američku poeziju tako što će jezik i teme lišiti evropskog i engleskog uticaja. Najpre stvara u krugu Imažinista (Ezra Paund, H.D.) koji su prvi raskinuli sa tradicionalnom poezijom redukujući je na sliku bez nepotrebnih opisa i fraza, ali ih ubrzo napušta neprekidno tragajući za nečim novim. Sarađivao je i sa grupom njujorških umetnika „The Others“ i mnogim avangardnim umetnicima. Žudeo je i stalno tragao za nečim novim, a to novo pronalazio je oko sebe. Pisao je običnim kolokvijalnim američkim jezikom o svakodnevnom životu ljudi.

Naizgled antiintelektualni kredo „No ideas but in things“ koji su kritičari osuđivali, zapravo ukazuje na ujedinjenost jezika i bića.

Njegova poezija često se opisuje kao iskrena i lišena optimističkog zaslepljenja. Karakterišu je ekonomičnost izraza, oslobađanje jezika od suvišnih, kitnjastih fraza i opisa.  Modernizam njegove poezije ogleda se i u principu da SVE može biti predmet poezije i sve može biti lepo, što je u skladu sa novom estetikom.

 Lines (1921)

Leaves are graygreen,
the glass broken, bright green.

Ova pesma je u potpunosti napisana u duhu Imažinizma.Prevod je nepotreban i samo bi narušio kompletnost estetike. ( Ako neko želi da čita Vilijamsa na srpskom u Nolitovom izdanju postoje „Izabrane pesme“ u izboru i prevodu Dubravke Popović-Srdanović.) Naslov ove pesme upućuje na to kako treba da je čitamo. Tu je najpre lažna skromnost koja je česta kod Vilijamsa. On nam daje stihove, ne pesmu. Ništa tako značajno. Ujedno upućujuje na formu pesme.

Ovde imamo poređenje organskog i proizvedenog, prirodnog i industrijskog. Predmet nove poezije može biti bilo šta. Lepota se nalazi svuda.

Još jedna pesma koja naglašava novu estetiku:

Between Walls  

http://media.sas.upenn.edu/pennsound/authors/Williams-WC/17_92nd-St-Y_01-27-54/Williams-WC_23_Between-Walls_92nd-St-Y_01-27-54.mp3

   the back wings   

   of the

   hospital where

   nothing   

   will grow lie

   cinders

   in which shine

   the broken

   pieces of a green

   bottle

Između zidova bolničke zgrade gde su ljudi bolesni, slomljeni i umiru pesnik vidi sjaj izlomljene boce. Ponovo se javlja kontrast, ali i prožimanje priprode i industrije. Umiranja i života, ružnog i lepog. Ovde nam nova estetika ukazuje na sposobnost pesnika da svuda pronađe lepotu i sjaj. Vidan je uticaj slikarstva i fotografije.

Jedna od najpoznatijih pesama je:

The Red Wheelbarrow   

so much depends
upon

a red wheel
barrow

glazed with rain
water

beside the white
chickens.

Fotografska pesma u fragmentima u kojoj dominira kontrast boja. Ističe značaj svakodnevnih stvari koje obično ne primećujemo i koje uzimamo zdravo za gotovo. Na takvo tumačenje upućuju prva dva stiha.

Rekli smo da je Vilijams živeo običnim porodičnim životom u predgrađu i da se interesovao kako za moderne struje umetnosti koja se živo razvijala u Njujorku, tako i za običan svakodnevni život koji može otkriti lepotu i ljudske odnose u naizgled nevažnim stvarima. 

This is Just To Say     

I have eaten

the plums

that were in

the icebox

and which

you were probably

saving

for breakfast

Forgive me

they were so delicious

so sweet

and cold

Pesma je napisana kao odgovor na poruku njegove supruge. Sve, dakle, može biti predmet poezije, pa i poruka na frižideru. U ovoj jednostavnoj poruci opisana je rutina svakodnevnog bračnog života i odnos između muža i žene. On uzima šta god poželi i njegova skromnost je ovde vidno lažna i ironizirana. Zaista novo i nešto što ranije u poeziji nije postojalo.

Danse Russe

audio: http://media.sas.upenn.edu/pennsound/authors/Williams-WC/05_Emerson-Recording_08-50/Williams-WC_11_Danse-Russe_prod-Emerson_08-50.mp3

If I when my wife is sleeping 
and the baby and Kathleen 
are sleeping 
and the sun is a flame-white disc 
in silken mists 
above shining trees,-- 
if I in my north room 
dance naked, grotesquely 
before my mirror 
waving my shirt round my head 
and singing softly to myself: 
"I am lonely, lonely. 
I was born to be lonely, 
I am best so!" 
If I admire my arms, my face, 
my shoulders, flanks, buttocks 
again the yellow drawn shades,
Who shall say I am not                                    
the happy genius of my household?

Ovde vidimo opis porodičnog života u predgrađu. Dok svi dremaju popodne, on bi trebalo da u svojoj radnoj sobi stvara nešto genijalno, moderno i novo. Ipak, moderna umetnost živi u Njujorku, tamo nastaje i tamo se prihvata i razume. Ruski moderni ples uz grotesku svog nagog tela izvodi sami usamljen. Zapravo bi mogao izvoditi (If...) i niko ne bi mogao reći da on nije srećni genije svog domaćinstva. Vilijam ponovo ironično govori o sebi i lažno je skroman, jer on zna koliko je njegovo stvaralaštvo vredno.

Ovde smo naveli i ukratko objasnili samo nekoliko tipičnih pesama. Uz to preporučujemo da te pesme čujete u izvođenju samog Vilijamsa koji odlično čita svoju poeziju. 

 Evo i linka: http://writing.upenn.edu/pennsound/x/Williams-WC.php

Poeziju u PDF formatu možete preuzeti ovde: http://www.poemhunter.com/i/ebooks/pdf/william_carlos_williams_2004_9.pdf

LUTALICA - Halil Džubran (1883-1931)

                Džubran je libanski pisac koji je živeo i obrazovao se u Americi te se u njegovom stvaralaštvu i filozovskom razmišljanju  ukrštaju istočna i zapadna kultura. Pisao je pesme, priče, aforizme i eseje. Najpoznatija i najuspešnija knjiga koja nikada nije štampana Prorok (1923), napisana je na engleskom jeziku i sastoji se od dvadeset šest poetskih eseja.

Lutalica je njegovo poslednje delo koje je dovršio neposredno pred smrt.

Parabole i crteži ispunjeni su univerzalnim temama i moralnim porukama. Prva pripovetka čiji naslov nosi ova zbirka, u funkciji je prologa. U njoj srećemo lutalicu,  čoveka tog s ogrtačem i štapom samo, i s koprenom bola na licu  koji boravi tri dana u pripovedačevoj kući i kazuje priče. Sledi pedeset veoma kratkih priča i epilog pod nazivom Drugi lutalica.

 Ruho – u ovoj priči lepota i ruglo skrivaju se iza spoljašnjosti onog drugog, pa ih ljudi ne vide. Ruha su jednom prilikom slučajno zamenjena i tako je ostalo do danas. Samo pojedinci mogu videti lice Lepote skriveno iza ružnog ruha, i obrnuto. Smisao priče je jasan.

Biser – u ovoj paraboli ostriga se svojoj bolnoj prijateljici hvali kako je zdrava i čitava spolja i iznutra, ali će joj račić na to reći:“Da, ti si zdrava i čitava, al bol što muči školjku biser je neviđene lepote.“ Podrobnije objašnjenje ove parabole bilo bi suvišno. Ona veoma jasno ukazuje na činjenicu da je stvaranje vrednog umetničkog dela uvek proizvod velike duševne patnje. I da bez jednog nema ni drugog.

Kralj – „Oni što nam oru polja i gaje vinograde uzvišeniji su od nas što jedemo hleb koji oni mese i pijemo vino iz  njihovih presa.“

Halil Džubran bio je i slikar.

staro telo ne peva

staro telo ne peva

ređaju se samo:

bezbojno sintaksičko kamenje

sklerotične reči

bezvučni suglasnici

staro telo ne peva

ono izbacuje škripave i ravne redove proze

Porodični dnevnik

 Preskačem prve rečenice. Ostaju neizgovorene, ali su tu, naravno. Trivijalne, beznačajne. Zato ih prećutim. Ipak, nisam naučila kako da se ne pojave, da ne postoje, tako... beznačajne. Pitala me je: „Čime se ti baviš?“ Nisam umela da odgovorim. Kao da me je pitala ko sam.

Moj suprug me voli onoliko koliko mu dozvoljavam. Čudno je to zvati ga suprugom, to nije njegov identitet.

Kako sam provela dan? Ponekad to pitanje i ne postavim, samo žurno skliznem u nesvesno.

Marta me je pitala od čega je napravljeno sunce.

Zbunjena je kada se ljudi ponašaju loše. A ljudi su prosto takvi. To mora znati.

Kako sam provela dan? Kao da se pitam ko sam.

Paučina u uglu. Videla sam je još pre nekoliko dana. Hoću li je sutra skinuti? Skrećem pogled. Majka domaćica je primarno zanimanje sve dok žene ne postanu nemajke. Nemajke se diče svojom surovošću. Hladne su i moderne.

Želim još dece, ali nemam gde da ih stavim.

Potiskujem sećanja iz detinjstva. Ne, molim vas! Ne želim kolačić uz čaj!

Savest izjeda stalno. Mora da sam nešto gadno skrivila.

Ne znam šta da odgovorim. Kao da me je pitala ko sam.

Ljudi su ubice. Ona to mora znati.

On spava na ivici kreveta. Posvećeno.

Ne zna da ga volim. Ne razume. Za mene su odgovorni neki drugi i nešto drugo. Ne sećam se ni ko ni šta.

         Zašto se neko jasnije seća svog detinjstva?

Možda on nije imao razloga da zaboravi.

Kako sam provela dan? Kao da se pitam ko sam.

Treba živeti.

Treba živeti svaki dan.

Marina

   je dugo  posmatrala kako kiša ujednačeno i dosadno udara u brojne barice kraj trotoara, nečujno. 

 Po prozoru: tip, tap, tap tap... u melanholičnom ritmu.

 Danima nije izašla iz malog stana, a nije imala ni kuda da ode. Ili je to samo bio nedostatak volje? Ne, zaista, činilo joj se da nema kuda. A nije volela ni ovaj prostor u kome se osećala tako neudobno i prolazno. Takođe se pitala da li je ta teskoba možda unutrašnje prirode, jer ipak, živela je i u manjim stanovima... Osećala se kao u čekaonici jer, živela je u čekaonici. Čekala je. Marina tu nije mogla ništa.  Ona dobro poznaje sebe. Neće ni danas nikuda izaći iako to želi.  Možda samo da kupi hleb. Ili će, umesto toga, ipak skuvati  makarone.

Kiša danima dobuje. Vratila se u krevet i nastavila sa čitanjem .... 
Kiša je prestala, pa su se drveće i zgrade cedili bezvoljno. 

U knjizi koju je čitala, mladić je uzbuđeno čekao devojku koja će nakon svih prepreka, najzad postati njegova verenica. Silina njegove strasti jača je od svega. Marina se pitala kako će oni živeti nakon petnaest godina. Šta će biti kada se te strasi istroše, kada se ogole jedno pred drugim, očoveče, ostare. Mrzela je ovakve knjige i ljutila se na sebe što je utrošila vreme na ovakvu banalnost.

 Ipak, ostala je u krevetu posmatrajući kako kapljice klizeći nestaju s prozora...

...jer kiša je prestala da pada. 
 Postoji li kiša koja ne pada? Mora li se to svaki put naglasiti. To da kiša pada. Napolju pada kiša. Kakva besmislena rečenica.
 Kao i: Sija sunce...

 O, kako bi sada volela da sija na suncu.

TELO TAMA TABU - Lidija Lagrini

Neuhvatljiva Li objavila je svoj prvi roman naslovljen „TELO TAMA TABU“. Izuzetnu zbirku kratkih priča „Kaleidoskop“ potpisala je kao Lidija Novaković, a kao koautor Li Novak učestvovala je u pisanju multiromana „Tragom 41“. Njene kratke priče možete čitati u raznim književnim časopisima.

Roman TELO TAMA TABU čine fragmenti i fotografije.

U središtu je život junakinje Une, unutrašnji život devojke koja intenzivno živi, voli i razmišlja. Radnja u klasičnom smislu i ne postoji. Kratki lirski delovi otkrivaju njena razmišljanja, sećanja i osećanja, ljubavne i erotske momente, te se nenametljivo, mozaički, otkriva priča o Uni. Roman je svojevrsno intimno razotkrivanje u fragmentima.

Izražena čulnost Unina je predavanje nečemu što bismo mogli nazvati self-love. Najzdravija ljubav je samo-ljubav i iskrena interakcija sa drugim bićem. Ona voli, uživa, nesputano živi, jer ljubav je sloboda. A tu slobodu osuđuje i zabranjuje okolina. Ovaj roman je roman pobune i slobode. Unina čulnost je okretanje ka sebi, pobuna protiv okruženja koje nas stalno odvlači od sopstva, od života, od suštine. Roman je pobuna protiv sputavanja, ograničavanja, nametnute griže savesti, okova i uskraćenosti. Una odbija da bude mediokritet, odbija da živi u kavezu, odbija da bude vezana. Ona svojim stilom života jasno pokazuje svoju osvešćenost. U sredini u kojoj živi oseća nedostatak slobode, radosti, nedostatak života, te je rešena da sama uzme ono što joj je uskraćeno, pokazujući svojim postupcima srednji prst sredini i društvu.

U romanu su izraženi stavovi junakinje vezani za političko-društvene teme, laž porodične i bračne institucije, učmalost i siromaštvo međuljudskih odnosa. Važan deo u  knjizi zauzimju razmišljanja o porodici. Una se buni protiv gluposti, neznanja, uspavanosti, lažnih i pogrešnih mitova i „ideala“.

Junakinja hrabro i odlučno živi. Pored nekoliko muškaraca sa kojima ostvaruje intimnu vezu, Una se ne boji da prihvati samoću. Ponekad tešku i nepodnošljivu, ali postojeću  i neizbežnu. Ona od nje ne beži, već je prihvata kao što prihvata i svoju nesigurnost i tugu. Iskrenost prožima svaki detalj knjige i to je ono što snažno privlači čitaoca.

Citati:

*

„Setila se Čoveka sa srebrnim bradavicama u Zemunu. Spavao je apolonskim postalkoholnim snom, dok su mu se šare sa prekrivača ocrtavale na dupetu.“

 *

„Živeći u Srbiji, osećala je veliku SLOBODU. Slobodu ničega. Slobodu neimanja, slobodu siromaštva, slobodu odsustva izbora i prilika.“

*

„Sumnjala je u sve. U ljubav najpre. Potom u porodicu, u smisao, u razlog za bilo šta. Budila se sa takvim mislima i tonula u dubine modernog sveta.“

*

„Razgovori porodice su se katkad čuli kao vriskovi porodice, ili šuštanje porodice, ili kričanje porodice. Razgovori koji su se samo pravili da su razgovori.“

*

Ne spavam!

Ne spavam.

Uđi slobodno

Nisam budna.

Odjekuju koraci praznog sna.

Nepomična zavesa je nepomična

Sve dok je oluja ne razigra

(nadam joj se,

priželjkujem)

Iz mašine nečujno izlaze prazne trake sna

Jer - mašina je prazna.

*

odmori se sada malo

dok spavaš pozajmiću tvoj lik

odmori se od sebe malo

a ja ću tebi dati ovaj moj

stari 

istrošeni

ili neki novi

ako želiš

treći

nepostojeći

Malo ja - malo ti

Travestija je igra sjajna

Pina - Wim Wenders

Ovaj dokumentarni film Venders je počeo da radi zajedno sa Pinom 2009. godine. Nakon njene iznenadne smrti, nastavio je rad na filmu i premijerno ga prikazao na 61. Berlinalu.

 

Samo nekoliko reči o Pini izgovaraju pripadnici njenog teatra iz Vupertala. Sve ostalo je igra i samo igra. Imamo priliku da vidimo delove njenih najvažnijih koreografija koje ansambl izvodi na sceni, ali i na raznim mestima po gradu i prirodi. Ovaj omaž Pini Bauš najjasnije prikazuje revolucionarnu i veličanstvenu umetnicu, čije su koreografije izmenile i obeležile savremeni ples i performans. 

 Snažno iskazivanje osećanja ne ostavlja nikoga ravnodušnim. 3D tehnologija je pokušaj da se približi i dočara doživljaj  plesnog  teatra, pokušaj s obzirom na to da su živa tela nezamenljiva i ništa ih u budućnosti ne može zameniti.

“Dance, dance… otherwise we are lost.”

                                                                                

„Sve će biti u redu” – prodajna Izložba fotografija humanitarnog karaktera, autora Kristine Račić

          Ono što znam o autorki ove izložbe nije mnogo, ali je dovoljno.  Kristina Račić je mlada likovna umetnica koja se poslednjih nekoliko godina uspešno bavi fotografijom.  A upravo te fotografije najživlje govore o njoj, jer da biste upoznali umetnika, ne morate čak ni da razgovarate sa njim, dovoljno je da se udubite u njegovo delo.  Tako nam njeno delo govori o tome da je  ona izuzetno talentovana pored toga što je akademski obrazovana umetnica jedinstvenog senzibiliteta. Ima oko za detalj i celinu, oko za priču i melodiju, što sve čini dobru fotografiju. One iskazuju njena raznolika osećanja,  u rasponu od jednostavnih zadovoljstava do melanholije; izražavaju njene stavove o svetu, društvu  i umetnosti.  Ono što bih izdvojila kao ključno i zajedničko za njene fotografije jeste izrazito lični, subjektivni doživljaj stvarnosti.  One nisu ni objektivna niti realistička slika sveta, već pre romantičarski odraz umetnikovog emotivnog stanja. S umetnika se doživljaj prenosi na prirodu, a sa prirode na sliku. Stoga su najčešći melanholično obojeni pejzaži i scene u kojima dominiraju osećanja sete, usamljenosti, nostalgije  kao proizvod upravo tog snažnog, emotivnog doživljaja stvarnosti i okruženja.

             Kristina Račić je učestvovala na velikom broju  kolektivnih, a ovo joj je treća samostalna izložba pod nazivom “Sve će biti u redu”. Bez ovoga “sve će biti u redu” koliko god da lažno zvuči, sadašnjost ni najmanje ne bi  bila u redu.  Budućnost je uvek daleko od nas i nije toliko važna ona sama koliko naša predstava o njoj. Stoga nam je ova nada neophodana za sadašnji trenutak i uspešnu borbu.

             Sve će biti u redu onda kada svaki pojedinac obrati pažnju na dete, jer ono ne bi smelo da pati. Čovečanstvo zavisi od dece, a deca zavise od nas. U tom smislu, 05. juna u baru Dalmatinska tri otvorena je prodajna izložba  fotografija humanitarnog karaktera koja će trajati mesec dana.  Pozivam sve one koji mogu da spoje lepo s korisnim, da kupe neku od fotografija i doniraju navac Udruženju roditelja dece obolele od raka. U prodaji su i mali formati fotografija u vidu razglednica.


Fotografije Kristine Račić možete videti ovde: http://www.flickr.com/photos/nikonkaoja/.

Hiroshi Teshigahara

                 Kada sam bila prinuđena da se zaposlim u Kompaniji, ponovo sam počela da čitam pisce kao što su Kafka, Sartr, Jonesko, Beket, Kami i ostale koji su opisivali moju sudbinu, sudbinu neslobodnog čoveka, podeljenog čoveka, čoveka Sizifa. Japanski umetnik Hiroshi Teshigahara savršeno se uklopio u ovu družinu. On šezdesetih godina dvadesetog veka stvara pomalo neobične, izuzetno dobre filmove među kojima se ističu oni koje je radio prema romanima i adaptacijama pisca Kobo Abe. Ovoj kolaboraciji se priključuje i Tory Takemisy čija se muzika često ističe kao veoma značajan deo Teshigaharinih filmova.

Prvi igrani film Pitfall  (Otoshiana, 1962) govori  o nerazjašnjenom ubistvu siromašnog odbeglog rudara nadomak napuštenog rudnika. Njegov duh napušta telo da bi neumorno trčao za odgovorima. Posmatra svađe i ubistva dvojice vođa rudarskog sindikata, čime je  u priču uvedena socijalna tematika gladnih i eksploatisanih rudara. Napušteni grad vrvi od mrtvih koji nastavljaju da obavljaju svoje svakodnevne poslove. Ubica, čovek u belom odelu, mirno i staloženo nastavlja svoj posao. On na kraju ostavlja za sobom mrtve govoreći da je sve urađeno veoma precizno…. U filmu su postavljena  mnoga pitanja, na koja na žalost nismo dobili odgovore. Ni mi, ni junaci. Čovek u belom odelu odlazi dok za njim ubijeni uzaludno vape za odgovorom.

Najpoznatiji film Woman in the Dunes (Suna no onna,1964) je alegorija neslobodnog života u društvu. Film kafkijanske atmosfere, psihodeličan I peščan. Neobična, bezizlazna situacija u kojoj se glavni lik nalazi postaje jedini način opstanka. Junak se u početku bori i pokušava da pobegne. Ne može da razume ženu koja mirno podnoseći svoju sudbinu svake noći utovaruje pesak kako ne bi bila živa zakopana. Prolazi kroz sve faze odrastanja:  ljutnju, borbu, očaj, da bi na kraju prihvatio svoju sudbinu i nastavio da zivi neizbežnim, sizifovskim životom. Ako ne sakuplja pesak biže živ zatrpan, ako ga sakuplja biće živ. Ovakav život je nametnut protivno junakovoj volji, ali postaje jedini život na koji se treba navići i koji treba živeti. Tu i nema nekog izbora. Opštem utisku filma doprinose scene prepune peska koji se kreće, napada, curi, uvlači se svuda i guši. Preteći nadolazi neprekidno. Pesak simboliše društvo u kome živimo, večnost i sudbinu koja nas guta.

 Face of Another (Tanin no kao, 1966) obrađuje motiv lica i naličja, razliku i vezu između lica i ličnosti, spoljašnjeg i unutrašnjeg, između ja i ne ja. Junak filma nema lice. Izgorelo je u tragičnoj nesreći. Takvo stanje prouzrokuje specifično ponašanje  i nepodnošljiv život sa njim.  Pruža mu se mogućnost da dobije lice, ali tuđe, zapravo masku. Maska, promena lica i identiteta prema rečima lekara u filmu može prouzrokovati promenu ličnosti i ponašanja kao i pojavu nemorala, jer sa tuđim identitetom možemo ćiniti sve ono što nam moral i etika ne dozvoljavaju. To zapravo ne činimo mi, već neko drugi. Takodje znamo da nećemo za to odgovarati, jer ta osoba ne postoji, pa ako nestane mogućnost kažnjavanja koja kontroliše ponašanje, nestaće i kočnice, nestaće i granice.

                  I tako nastavljam da svakodnevno ustajem u isto vreme, idem na posao, vraćam se sa posla i opet idem na posao, dvoumeći se povremeno predveče između konformizma i pobune, da bih se izjutra ponovo prihvatila lopate za pesak.