Laš Fr. H. Svensen je mladi filozof (rođen 1970), docent na institutu za filozofiju Univerziteta u Bergenu i urednik Norveškog filozofskog časopisa. Neke od objavljenih knjiga su: Filozofija mode, Filozofija zla, Filozofija straha, Umetnost. Baveći se uglavnom fenomenima modernog doba, napisao je i Filozofiju dosade. Dosada je jedno od onih pitanja koje ovaj autor ne smatra večnim, ali svakako velikim i centralnim u savremenom životu.
Filozofija dosade je knjiga koja na zanimljiv i čitaocu pristupačan način razmatra savremeni problem. Savremen jer, iako je u ranijim vremenima postojala dosada, bila je privilegija određenih ljudi, a danas je sveobuhvatna, neželjena i tipičan problem modernosti (uglavnom zapadnog sveta), čak i onda kada nije prepoznata kao postojeća. Autor postavlja problem ograđujući se od bilo kakvog mogućeg rešenja i na vreme nas upozorava da do kraja knjige do toga nećemo doći. Zato, pišući o ovom modernom, neodređenom fenomenu koristi interdisciplinaran pristup i ograničava se na skice, tumačenja i fragmente vezane za filozofske rasprave o dosadi, književnost, muziku i slično. Tu imamo osvrt na Beketa, Dostojevskog, Eliota, Mana i ostale velike pisce, filozofe od kojih je Hegel dao najiscrpniju studiju o dosadi, zatim filmove, kao i pop muzičare kao što su Toking Heds, Igi Pop, Pet Šop Bojz. U delu Priče o dosadi kreće se od srednjevekovnih preko romantičarskih do postromantičarih priča i Endi Vorhola, čija se umetnost umnogome temelji na fenomenu dosade i odnosa ličnog-bezličnog.
Deklarišući sebe kao romantičara, Svensen smatra da je upravo u vreme razvoja romantizma porastao i razvoj dosade. Vrsta dosade o kojoj najviše želi da govori, zapravo je ona dosada koja se javlja sa Kantovim kopernikanskim obrtom. Izraženi subjektivizam, svest o individualnosti, zatim porast građanstva i smrt Boga, uticali su na to da čovek prestaje da teži nekim višim, drugim ciljevima.U predmoderno doba smisao života bio je dat kao smisao celine, nije se dovodio u sumnju i strastveno se predavalo tom višem idealu. Onda kada se čovek okrenuo sebi, morao je da pronađe lični smisao. Kada se, dakle, u moderno vreme izgubio kolektivni smisao, a čovek okrenuo sebi nastala je praznina. Nedostatak ličnog smisla uzrokuje prazninu koja se javlja kao dosada, jer ne postoji ništa van nas što je važnije. Nedostaje nam smisao celine. Lični smisao je nemoguće naći jer smo pod uticajem sredine koji želimo da zadovoljimo. Sve to prouzrokuje dosadu koju tehnologija kao i lak i udoban život pojačavaju. Praznina koju osećamo traži ispunjenje, pa jurcamo stalno za novim sadržajima. Ogroman broj informacija i doživljaja ne garantuje smisao. Može nas zabaviti i ispuniti vreme, ali nam ne može pružiti više od toga.Dosađujemo se i kada ne radimo ono što želimo i kada radimo ono što ne želimo. Rad takođe ne garantuje pobedu dosade, barem ne one egzistencijalne. Za razliku od nje postoji situaciona dosada, koja je oduvek mučila ljude, ali koja se prevazilazi prostim izbegavanjem ili promenom situacije u kojoj se nalazimo. Egzistencijalna dosada je duboka, suštinski potresa naše biće čak i kada toga nismo svestni. Oni ljudi koji ne mogu da je podnesu stalno tragaju za novim sadržajima. Neki filozofi preporučuju rad, neki umetnost, prvenstveno muziku, ali nas Svensen upozorava da su sve to kratkotrajna bekstva od dosade i ne garantuju pronalaženje smisla. Navodi stihove Pet Šop Bojsa koji imaju šopenhauerovsko poverenje u muziku, ali isto kao i on znaju da ona ne traje večno: Živi laž, igraj zauvek. Oni znaju da je u pitanju samo privremeno bekstvo.
Svensen se u delu Fenomenologija dosade najviše oslanja na Hajdegerovu analizu. On naime smatra da moderan čovek ne oseća strast niti potrebu za bilo čime izvan njega samog, da je život postao lak, da se ne ulažu napori da se učini nešto suštinski i kosmički značajno. Ta lakoća života izvor je dosade. Ali dosada pruža mogućnost samospoznaje. Ipak, Svensen se ne slaže sa time da dosada omogućuje razumevanje smisla bivstva, iako stvara prostor za razmišljanje o sebi.
Paskal takođe smatra da je dosada mogućnost za samouvid. Ali mi smo izgubili sposobnost za samoću. Stalno tražimo da budemo zabavljeni.
Tumačeći Kronenbergov Sudar kao film koji se bavi odnosom fikcije i stvarnosti, dosade i života, zaključuje da u svetu praznine ekstremizam deluje kao privlačna alternativa dosadi. Jurcamo dakle za doživljajima želeći da izbegnemo to osnovno raspoloženje dosade, želeći da sebe ispunimo smislom, ali prazina ostaje i oko nas i u nama.
Endi Vorhol, čija umetnost zauzima određeni stav prema banalnom sadržaju pop kulture ovde je okarakterisan kao antiromantičar. On je svestan praznine i površnosti života savremenog čoveka i umesto da se kao što bi to činili romantičari, bori protiv toga, on je prihvata. Treba odustati od ličnog smisla u postojanju i ispuniti se bezličnim smislom.
Autor ove knjige se na jedan svestran način bavi problemom dosade, ali malo šta ostaje što sigurno možemo reći. Ono što je nesumnjivo jeste da nam je manje više zaista dosadno i da egzistencijalna dosada kao tipičan fenomen modernosti nije pitanje vremena, rada ili životnog sadržaja, već smisla.
