уторак, 02. новембар 2010.

Na tragu "Antihrista" (kroz oči jednog sasvim običnog filmoljupca)

Ne znam da li su psihoanalitičari, koji se nisu bojali da zavire u sebe, bili u pravu kada su nam ukazivali na mračnu, a veoma snažnu stranu čovekove ličnosti. Običan čovek, uglavnom i nije svestan njenog postojanja i uticaja na osećanja i ponašanja.  To ogromno tamno carstvo arhetipova, kolektivnog i ličnog sećanja, podsvesnih želja i potreba nesaznatljivo je, a opet veoma moćno. Kao društveno biće, čovek vodi računa o svom ponašanju koje je u skladu sa civilizacijskim normama. On uglavnom može da kontroliše ono  prirodno u sebi (prirodne nagone) čije je ispoljavanje u određenim okolnostima nedopustivo.  Stoga je na višem stupnju od života u prirodi gde se jedinke ne obaziru mnogo na posledice koje njihovo delovanje izaziva.  Intelekt kao osnova civilizacije, jasno je odvojio čoveka od prirode. Deo nje, međutim, ostao je postisnut duboko u njemu, da ga uvek iznova uznemiruje. Moral i etika sredine kojoj pojedinac pripada drže pod kontrolom nedopustive emocije, želje i radnje. Međutim, duboko u našoj podsvesti, gde gori večna vatra fizičkog zadovoljstva, ključa nezasita želja kao u paklu. Želja je greh, zadovoljstvo je greh... Nesvesni onoga što se u nama dešava, a kako bi nekako opstali, mi obični ljudi, propuštamo kroz jedan poseban ventil da izlaze preobučene (i u veoma malim dozama)  naše želje. Duša tu ostaje nesaznatljiva i u tom smislu dobra, jer niko ne bi mogao  podneti istinu o sebi.
 Umetnici su od onih koji umeju hrabro da koračaju na putu ka sebi. Niko se u potpunosti nije razotkrio i ostao ceo, ali zaviriti unutra i poželeti istinu, to je posao umetnika. Lars fon Trier je u svom filmu „Antihrist“ pokušao da to uradi. Neka vrsta psihološkog horora, ovaj film se bavi pitanjima ljubavi i mržnje, svesnog i podsvesnog uticaja na ponašanje, krivice i kazne, i na kraju krajeva istraživanja zlih sila koje  autor izjednačava sa prirodom, a opet mi smo deo nje, pa se u čitavom filmu  nigde ne može povući jasna granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg, između uobrazilje i stvarnosti. Izuzetno bogat simbolički jezik filma pruža mogućnosti beskrajnog, slojevitog tumačenja. Oni koji su govorili ili pisali o ovom filmu polazili su od biografske pojedinosti koja se odnosi na psihološko stanje autora. Fon Trier je, naime, neposredno pre snimanja filma patio od duge depresije koje se najzad rešio upravo snimanjem ovog filma. Sam autor je govorio o tome, kao i o činjenici da ne može objasniti sve  što se u filmu događa. Pretpostavimo da je deo filma proizvod nekih podsvesnih strujanja (što ne znači da im nedostaje logika ili tačnost, jer baš ono što je podsvesno bliže je istini od onog  što glumački kontrolišemo).
Aluzije na bibliju su više nego očigledne pa se ne mogu  zanemariti. Tu su Eden, Ona i On, mračne sile koje pozivaju na greh, a greh je seks, drvo, tri glasnika etc. Ovi nam simboli ukazuju na značaj prvobitnog greha, na arhetip koji seksualnost izjednačava sa grehom i koji nas vodi osećaju krivice koja opet nepodnošljivo pritiska glavnu junakinju. U Prologu, tako vešto izvedenoj celini da može samostalno egzistirati kao kratak film, naglašena je istovremenost seksualnog klimaksa majke i pad deteta. Seks je izuzetno dobar, a dete je pomalo zanemareno. Takođe je zamrljana granica između slučaja i uticaja savesti s jedne strane, i podsvesna mržnja možda neželjenog deteta, sa druge. Njeno mentalno stanje može biti proizvod preteranog osećaja krivice ili pak suočavanja sa sopstvom, sa sopstvenim zlom. Samo zlo prikazano je kao deo prirode. Ono je skoncentrisano u šumi j iako, zapravo, dolazi iznutra. Duševni i mentalni slom junakinje samo je završnica nečega što je počelo ranije, u toj istoj šumi u kojoj je Ona čula plač svega što umire i kada je obrtala cipele detetu. Tada kao da je bila obuzeta nekom zlom silom, ili su na nju uticala istraživanja o genocidu. Sve u svemu, đavo je prvo zaveo ženu, kao slabiju i sklonu intuiciji, emotivnom, dakle, prirodnom. Muškarac je u tom smislu civilizacijski napredniji. Sam autor smatra da je seksualnost ono što čoveka odvaja od civilizacije, ona je deo sirove prirode u nama i ona sama je, prema tome, zla. Ako je priroda izvor naše seksualnosti, a seksualnost izvor ljudskog zla, onda je priroda sama izvor tog zla. Glavna junakinja  je obuzeta divljom seksualnošću i ona sama zaključuje da je priroda žena.
Razotkrivanje sopstvene duše započinje intenzivnom i grubom terapijom suočavanja sa strahovima. Izvanredno vođeni dijalozi, koji u pravom dramskom smislu pokreću radnju dovode junakinju do suočavanja sa samom sobom, jer njen najveći strah je ona sama. Podsvesne želje i mržnje polako izlaze na videlo. Sudar između onoga što jesmo i što želimo da budemo, između prirode i civilizacije, životinje i čoveka... On donekle uživajući, razotkriva Njenu ličnost i Ona pod pritiskom puca dozvoljavajući demonskom da je preuzme. Jer, nema povratka niti izlaza iz ljudskog beznađa.



          Napomena:
          Ovaj tekst ne sadrži podatke o režiserovom životu i delu koje možete saznati na internetu. Autorka se takođe ne dotiče analize filmske estetike i tehnike snimanja, koje su i amaterskom oku inovativne i vredne divljenja,  već pokušava  da opiše utisak  koji jedan odličan film proizvodi kod običnog gledaoca. Slojevitost i bogata simbolika filma pružaju raznolike mogućnosti tumačenja, ovo je samo jedno od njih.

Нема коментара:

Постави коментар