Režiser koji je snimio preko šezdeset filmova i dokumentaraca za bioskope i televiziju, uglavnom je sam pisao scenarija za iste. Bergman je, zapravo, naučio svaki detalj u komplikovanom procesu nastajanja filma, od kreativno-umetničkog do tehničkog, kako bi mogao u potpunosti kontrolisati i samostalno snimiti film. U tom kompleksnom procesu nastajanja filma, scenario je ne samo prapočetak, već temelj i kostur na kome se zasniva film. Sve, dakle, započinje literaturom, dobro napisanim scenariom, prvenstveno dijalozima i opisom scene. Dijalog je osnova dramskog teksta. On sam (mimo svega ostalog) može otkriti karakterne osobine i mentalno stanje likova, njihovu prošlost, njihova osećanja i njihove namere. Dijalog pokreće radnju. Gledajući filmove veličanstvenog Šveđanina, imala sam utisak dobre literature koja nas lagano, a snažno uvlači u svoj svet. Bergmanovi filmovi za mene jesu literatura. Pod tim pojmom podrazumevam ona najbolja književna dela koja se bave suštinskim pitanjima čoveka i, s obzirom na to, ostaju neprolazno snažna. Čitajući roman Najbolje namere nisam mogla a da ne zamišljam bergmanovske likove i scenu. Ti likovi su ubrzo počeli da oživljavaju preda mnom, a forma romana da zadobija obeležja drame, odnosno scenarija. Ne znam da li je u pitanju reminiscencija na njegove filmove, ali scene u romanu su zaista njima slične. Jer, autor jeste Ingmar Bergman. A ovaj roman mešavina scenarija, romana, biografije...
Roman Najbolje namere žanrovski je veoma blizak scenariu. Bergman postavlja scenu, opisujući je u sadašnjem vremenu, kao uputstvo glumcu, samo u ovom slučaju uputstvo čitaocu da zamisli scenografiju. Na tu scenu, zatim, nastupaju likovi, sa određenim kostimom, pokretima, izrazima lica... Opis scene i učesnika u njoj, kao i dijalozi sa naznačenim licem koje govori, pa i poneka didaskalija koja upućuje na ponašanje likova, zaista odgovaraju dramskoj formi. I sam autor to naglašava u predgovoru. Na istom mestu, on lično određuje žanr ove knjige nazivajući je romanom. Iako je građa uzeta iz stvarnosti (radi se o Bergmanovim roditeljima) ,što je česta pojava u istoriji književnosti, u pitanju je fikcija. Roman je nastao na osnovu dokumentovane građe: fotografija, sećanja i iskaza, ali je on pre svega, kako autor sam naglašava produkt njegove uobrazilje jer igra se verovatno pokazala jasnija od stvarnosti. Narator se u toku pripovedanja često vraća u vreme pisanja podsećajući nas na fotografije koje su izvor priče. Ovo povremeno dokumentovanje pripovedanog ima funkciju građenja privida stvarnosti. Uvučeni smo u svet Bergmanovih budno prateći njihove živote.Pripovedač se zatim poigrava sa svojom maštom kada započinje roman s početka proleća 1909. godine, a kaže biram jedan dan... I tako se kroz čitav roman čitalac nalazi između priložene dokumentacije i biografskih činjenica s jedne, i piščeve uobrazilje (koju takođe naglašava) s druge strane.
Roman nam otkriva živote pripovedačevih roditelja, čija su imena izmenjena, pa su, prema tome, u pitanju životi likova. Stalno, dakle, treba imati na umu da je u pitanju fikcija. Posmatramo kako protiče njihova mladost, pratimo njihove odnose, probleme, sreću i želje. Ana i Henrik su brižljivo psihološki predstavljeni likovi sa sve uticajima njihovih roditelja i okoline na njih. Ana je svojeglava i temperamentna mlada žena iz bogate porodice. Na nju je najviše uticao otac koji je razmazio i majka čiji su postupci umnogome uticali na tok njene sudbine. Henrik je određen svojim siromaštvom, teškim životom uz majku koja i ne sluti koliko ga je za sebe vezala i koliko ga njegovo osećanje privrženosti i dužnosti onesposobljava da u svom životu angažuje sopstvenu volju. Henrik je miran, povučen, običan mladić sklon melanholičnom raspoloženju i nedostatku inicijative, na koga su verovatno dosta uticale neprimerene i krvničke batine strogog strica koje je podnosio dok je bio veoma mali.Ovo je saga o običnim životima. Bez značajnih, velikih događaja, bez zlih likova koji namerno spletkare. Ljubav i patnja koji se neprestano smenjuju proizvod su dobrih namera. Akcenat je na psihologiji likova, njihovim nejasnim odnosima i njihovoj nemoći. Zašto se Henrik tako ponaša? Zašto se Ana tako strasno zaljubljuje i trpi sve? Ljudi, oblikovani u svojoj porodici ponašaju se često suprotno od onoga kako žele, nemoćni da nadvladaju sebe. Ovde imamo pravo bergmanovsko udubljivanje u ljudska bića, njihova ponašanja, odnose i osećanja. On se, sada u literarnoj formi, ponovo bavi suštinskim ljudskim temama kao što su usamljenost, ljubav i seksualnost, smrtnost i religija. Genijalan režiser, Ingmar Bergman, je i dobar pisac kome treba posvetiti vreme, jer se uvek iznova i neumorno udubljuje u ljudsku dušu.
Moja sestra je bas nedavno zavrsila sa citanjem ove knjige i ostala potpuno odusevljena :) Stavise, kaze da ne bi verovala da joj je neko rekao da ce to biti verovatno najlepsa knjiga koju je citala ove godine :) Tako da se, sa ove sad dve preporuke,ona nalazi na mojoj to buy listi Geopoetikinih izdanja. Oni uvek imaju dodatne popuste oko praznika pa eto i prilike :)
ОдговориИзбришиDraga Gradiva, ovaj roman se ne može meriti sa Bergmanovim filmovima, ali je dobar i vredi ga čitati. Geopoetika je odlična izdavačka kuća, pa ti želim da za praznike kupiš mnogo dobrih naslova:)
ОдговориИзбриши