Modernizam Borisava Stankovića

Sam kraj devetnaestog veka donosi nam pripovetke Borisava Stankovića koje svojom neobičnošću i novinom privlače pažnju ne samo aktuelnih kritičara, već i priznatih pisaca. Skerlić je zabeležio da se ovaj autor već sa prvom zbirkom pripovedaka pojavljuje kao zreo pisac. O Stankoviću sa oduševljenjem pišu Jovan Dučić, Sima Pandurović, Isidora Sekulić, Veljko Petrović, Stanislav Vinaver, Meša Selimović, Vidosav Stevanović i drugi kako savremeni, tako i moderni pisci današnjice. Kao začetnik moderne srpske proze bio je uzor i učitelj našim avangardnim piscima koji su prema njemu gajili duboko poštovanje. Ovaj pisac ostao je jedinstven u  srpskom književnom životu ne samo svojim delom, već i pojavom. Privlačio je svojom neobičnošću, izrazitim antiintelektualnim stavom i stilom života uopšte, o čemu svedoče mnoge zabeležene anegdote i razgovori. Neprolazna akuelnost i permanentno interesovanje za njegovo stvaralaštvo idu u prilog činjenici da se Bora Stanković, na međi dva veka, pojavljuje kao moderan pisac. Simbolički i suštinski, njegovo pripovedačko delo pojavljuje se kao vrhunac i kraj jedne književne epohe ( epohe realizma) otvarajući vrata novom veku i novoj umetnosti. Borisav Stanković je začetnik moderne srpske proze.

Ono što čini konstantu celokupne proze Borisava Stankovića jeste njegov specifični junak. Da budemo precizniji (s obzirom na to da je junak uvek nosilac proznog dela) – čovekova duša, njegova unutrašnja, psihološka previranja, bure i sukobi, te neizlečive patnje i težak dert, večiti žal za nečim. To je, zapravo, epicentar celokupnog Stankovićevog stvaralaštva. Niko pre njega nije toliko i na takav način progovorio o strasti i stradanju. Niko pre ovog pisca nije u tolikoj meri i toliko duboko zaronio u psihologiju i osećanja žene. Borisav Stanković u našu prozu uvodi drugačije, intimno viđenje čovekove unutrašnjosti. Prodire u komplikovanu ljudsku psihologiju iznoseći na videlo podvojenost ličnosti, unutrašnju borbu, neizmernu patnju, stradanja i lomove. Sukob intimnog i javnog, ličnosti i društva, prirodnih i socijalnih zakonitosti. Taj sukob između pojedinca i  sveta nije, međutim, jedino što proizvodi tragičan učinak. O tome su pevali i romantičari. Tragika ličnosti proističe iz činjenice da se u patrijarhalnom društvu starog Vranja, u kome su Stankovićevi likovi vaspitavani, spoljašnji okovi prenose na plan unutrašnjeg. Patrijarhalni moral više nije nešto spolja nametnuto, već je deo same ličnosti. Žestina i tragika doživljaja, stoga, proističe iz unutrašnje rascepljenosti i borbe. To je moderan čovek dvadesetog veka, nepomirljiv, neprilagođen, zbunjen, bez tla pod nogama, u večitom sukobu sa samim sobom.

Modernizam Stankovićeve proze ogleda se ne samo u sadržaju, već i u formi. Njegove pripovetke obiluju elementima moderne proze čija je glavna odlika žanrovski sinkretizam i prvenstveno poetizacija proznih struktura. Lirizacija proze ogleda se  na više nivoa: ukidanje značaja fabule i razvijenosti motiva u korist subjektivnog i doživljajnog ispoljavanja psihologije junaka, subjektivizovan jezik neposrednog pričanja, ispovedni oblici naracije, lirski opisi pejzaža i enterijera, nostalgičan doživljaj mladosti, slavljenje strasti, prisustvo lirske poezije u proznom tekstu i dr. Novina Stankovićeve proze ne ogleda se, dakle, samo u novoj tematici i perspektivi prikazivanja čoveka, već u formi, jeziku i stilu. Sve ove odlike koje poetizuju i subjektivizuju prozu u skladu su sa nadolazećim novim vekom u kome dolazi do prevage individualnog nad kolektivnim, unutrašnji sukobi nad spoljašnjim. Zato je Stanković blizak savremenom čitaocu.

Uočili smo odlike realizma u njegovoj prozi koje vezujemo najviše za regionalizam pripovedanja. Tu su i naturalističke crte poremećenih ljudi koji trpe posledice preživljene traume iz prošlosti. Romantizam se prepoznaje na mnogim poljima, kao što je čovekov sukob sa svetom u kome živi, lirizacija iskaza i slično. Pored toga, vidljivi su i elementi simbolizma u njegovom delu. Ovaj višestruki sinkretizam koji se javlja na više planova, od književnostilskog do žanrovskog zapravo svedoči o jedinstvenosti i originalnosti modernog pisca. Dela vrhunskih stvaralaca opiru se svrstavanju u pravce, epohe i bilo koje druge kalupe. Delo Borisava Stankovića odupire se svakom klišeu i svakom ponavljanju. Ono je jedinstveno i neponovljivo, baš zato što je složeno, a istobremeno jednostavno i iskreno.