Vladimir

       Vladimira je najednom obuzela drhtavica i mučnina, i ništa više nije čuo sem lupanja svog srca koje mu se popelo u glavu, u glavu koja će eksplodirati. Jadni Vladimir. Izgubio je kontrolu, a morao se odbraniti! Odbraniti ili umreti! Pa je osetio ogromnu snagu i pobedio to hladno plavo što ga proganja. Užasno hladno. Video je samo te strašne plave oči i nemi vrisak i trčao trčao, sve dok nije uleteo u svoj krevet. Onda je dugo dugo spavao. Ništa nije sanjao. Kada se probudio namestio je krevet, pristavio čajnik, dugo pišao zureći u fotografiju leptira kojom je prekrio odvratnu mrlju na zidu. Zatim je pažljivo servirao doručak, kao što ga je majka naučila, i seo  da doručkuje. Majka, majka, nije mogao da prestane da misli na majku.  Stalno je bila tu, pred očima, stalno ga je posmatrala. S mukom je podnosio neobjašnjivi osećaj krivice, na koji se donekle i navikao. Proći će, znao je da će proći...u nekom momentu.

                                                                                                                             A ja, ja ne znam ni ko je Vladimir. Kako bih i mogla znati. Vraćala sam se kući iz druge smene i razmišljala o tome šta sve treba da kupim za večeru. Deca me sigurno željno iščekuju. Ipak sam želela da malo prošetam ulicama, jer sam uživala u samoći, a veče je bilo toplo, divno i meni je odlično stajala nova plava haljina. A onda su se preda mnom pojavile te divlje nepoznate oči i meni je od straha utrnulo celo telo.  Sećam se strašnog nemog vriska, toplog stomaka i sećam se kako plavo lagano postaje lila, malo tamna ali predivna lila, kao cveće u bašti moje majke.