Džubran je libanski pisac koji je živeo i obrazovao se
u Americi te se u njegovom stvaralaštvu i filozovskom razmišljanju ukrštaju istočna i zapadna kultura. Pisao je
pesme, priče, aforizme i eseje. Najpoznatija i najuspešnija
knjiga koja nikada nije štampana Prorok (1923), napisana je na engleskom jeziku i sastoji se od dvadeset šest poetskih eseja.
Lutalica je njegovo poslednje delo koje je dovršio
neposredno pred smrt.
Parabole i crteži ispunjeni su univerzalnim temama i
moralnim porukama. Prva pripovetka čiji naslov nosi ova zbirka, u funkciji je
prologa. U njoj srećemo lutalicu, čoveka tog s ogrtačem i štapom samo, i s
koprenom bola na licu koji boravi tri
dana u pripovedačevoj kući i kazuje priče. Sledi pedeset veoma kratkih priča i
epilog pod nazivom Drugi lutalica.
Ruho – u ovoj priči lepota i ruglo skrivaju se iza
spoljašnjosti onog drugog, pa ih ljudi ne vide. Ruha su jednom prilikom
slučajno zamenjena i tako je ostalo do danas. Samo pojedinci mogu videti lice
Lepote skriveno iza ružnog ruha, i obrnuto. Smisao priče je jasan.
Biser – u ovoj paraboli ostriga se svojoj bolnoj
prijateljici hvali kako je zdrava i čitava spolja i iznutra, ali će joj račić
na to reći:“Da, ti si zdrava i čitava, al bol što muči školjku biser je
neviđene lepote.“ Podrobnije objašnjenje ove parabole bilo bi suvišno. Ona
veoma jasno ukazuje na činjenicu da je stvaranje vrednog umetničkog dela uvek
proizvod velike duševne patnje. I da bez jednog nema ni drugog.
Kralj – „Oni što nam oru polja i gaje vinograde
uzvišeniji su od nas što jedemo hleb koji oni mese i pijemo vino iz njihovih presa.“
Halil Džubran bio je i slikar.
